Tridesetih godina prošlog veka sovjetski revolucionar Lav Trocki napisao je: „Ako je komunistička partija partija revolucionarne nade, onda je fašizam, kao masovni pokret, partija kontrarevolucionarnog očaja”.
Napisane iz perspektive nekoga ko je predvodio radničku borbu u vreme kad je masovni radnički pokret svakodnevno u praksi pokazivao kako slamati eksploataciju i konzervativne društvene odnose, danas ove reči zvuče anahrono. Reči kao što su „revolucija” i „revolucionarni” jedino se još mogu čuti u sferi tehnologija ili marketinga, a kontrarevolucija zvuči kao najapstraktnija ili najopskurnija odrednica iz neke zaboravljene naučno-fantastične literature. Međutim, svet u kome Trocki ovo piše zaista je podeljen na dva dela: na onaj koji izgleda kao berlinsko podzemlje u Deblinovom romanu Berlin Aleksanderplac (objavljenom nekoliko godina ranije u odnosu na vreme kada i Trocki ovo piše) i na onaj koji izgleda kao istorijski spektakl svih potlačenih koji su koliko do juče verovali da ne postoji druga opcija nego živeti u bedi, torturi i strahu, kako bog i car zapovedaju. Svet kontrarevolucionarnog očaja jeste svet u kome je kapitalistička klasa, klasa veleposednika, uspela da uzvrati udarac svim onim društvenim snagama koje su se izborile za određen stepen emancipacije ‒ radnice i radnici, žene, nacionalne manjine. Svaki novi konzervativni talas prati najžešća osveta svima onima koji su se drznuli/e da sanjaju o društvu jednakih i da se za njega bore. Tu poentu ilustruje i Deblin − iskustvo poraza radničke revolucije u Nemačkoj na početku treće decenije 20. veka formiralo je njegove antijunake Franca Biberkopfa i Rajnholda kao očajnike koji pristaju na novi fašistički poredak, a svoju frustraciju iskaljuju na ženama: svi ženski likovi u romanu silovani su ili ubIjeni.
Tečaj opismenjavanja žena 1943. na oslobođenom teritoriju
Na drugoj strani sveta raspolućenoj na liniji revolucija i kontrarevolucija, u Sovjetskom Savezu, za vreme i u prvim godinama revolucionarnog zanosa, žene, seljanke koje su donedavno živele u kućama na čijem zidu je uvek stajao bič, praktični podsetnik na njihov ropski položaj kao svojine muških srodnika, izlaze na ulice, organizuju se, u dotad nezapamćenom broju preuzimaju javne i političke funkcije, obračunavajući se kako s policijom, vojskom, vlasnicima zemlje i fabrika, tako i sa nasilnim očevima i muževima. Kroz štrajkove, demonstracije, radničke savete, žene osvešćuju vrednost svog rada i svog potencijala kao organizovane mase. Zato više ne žele i ne mogu da podržavaju stari poredak.
Utoliko, fašizam i njegova potreba da žene zarobi između kuće, kuhinje i crkve, njegova potreba da kontroliše etničku čistotu i propisuje koliko dece i s kakvim osobinama treba da bude rođeno, u svojoj suštini jeste i agenda za suzbijanje organizovanog ženskog otpora.
Poenta Lava Trockog važna je jer ukazuje na to da je, istorijski govoreći, fašizam kao ideologija odgovor na pokušaj uspostavljanja radničke demokratije tj.demokratije u kojoj svi potlačeni zaista imaju svoj glas. Fašizam je podmukli odgovor na revolucionarnu pretnju. Tu revolucionarnu pretnju čine organizovani radnici i radnice koji hoće da sruše kapitalistički sistem, koji neprekidno proizvodi nejednakosti i na njima opstaje. Pokušaj da se takav sistem, uprkos otporu, konzervira rađa monstruozna društva koja opstaju na uništavanju svojih izmišljenih neprijatelja − Jevreja, homoseksualaca, Roma − i na neprekidnoj potrebi da se ratuje za nove resurse i nove teritorije. Kada do fašizacije društva dođe, radnička klasa kao klasa koja, kada je organizovana, može tome stati na put jer proizvodi sve bogatstvo protraćeno na nove ratove, ponaša se kao Biberkopf ili Rajnhold dok u lokalnoj kafani nacisti prebijaju Jevreje ili gejeve ‒ pasivno ili aktivno učestvuje u zločinu. U toj kafani, razume se, ženȃ odavno nema.
Sve ovo, možda dovoljno da ilustruje šta je fašizam istorijski gledano, još nije dovoljno da objasni šta je antifašizam danas. I zašto antifašizam danas mora da uključi sve rodne i seksualne identitete u borbi za jednakost svih ljudi. Antifašizam jeste strategija kojom se radni ljudi suprotstavljaju oblicima podivljalog kapitalizma, ali ne može se na to svesti. Naročito ne danas, kada kapitalistički patrijarhat sve snažnije unosi podele među grupe koje su doskora shvatane kao koherentne, kao što su, na primer, LGBT zajednica ili feministički pokret. Danas, kada ponovo jačaju populacione politike, koje ženama nameću materinski i nacionalni identitet nauštrb nekih drugih žena. Antifašizam je, kako to pokazuje domaće iskustvo organizovanja, istovremeno klasni otpor, ali i ideologija i kultura (samo)oslobođenja u različitosti. Most između klase, kao objektivnog faktora koji nas pozicionira u društvu, i identiteta, kao subjektivne kategorije koja u ogromnoj meri uslovljava naš doživljaj svakodnevice i dnevne politike. Umesto da suprotstavljamo radničku borbu i borbe protiv rasizma, nacionalizma, mizoginije, homofobije, transfobije, trebalo bi da sledimo strategije jugoslovenskih antifašistkinja.
Rada Vranješević govori na prvom zasjedanju Zemaljskog antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Bosne i Hercegovine.
Uvidevši da fašizam zahvata sva evropska društva, i da iz toga može proizaći samo novi svetski rat, grupa jugoslovenskih antifašistkinja i feministkinja okupila se i osnovala 1936. časopis Žena danas. Žena danas nekoliko godina kasnije postaje organ Antifašističkog fronta žena, najmasovnije ženske organizacije u istoriji Jugoslavije. U ovom časopisu diskutovalo se o položaju raznih žena − intelektualki, domaćica, činovnica, radnica, seljanki − pri čemu se uvek otvoreno i kritički govorilo i o specifičnostima položaja žena u različitim etničkim grupama. Akcenat je bio upravo na tome kako žene unutar svake grupe pronalaze načine delimične emancipacije i kako je svaki od njih deo feminističkog znanja i iskustva. Međutim, da bi ta emancipacija bila sveobuhvatna, neophodno je učestvovati u antifašističkoj borbi kao krovnoj borbi protiv rata, eksploatacije i nejednakosti.
Drugim rečima, Žena danas uspela je da ponudi revolucionarnu nadu tako što je učila iz svakog iskustva tlačenja i ukazivala na njihovu međusobnu povezanost. Iako se, u onom kontekstu, to odnosilo pre svega na etničke i nacionalne razlike kao ključnim preprekama zajedničkoj borbi žena Jugoslavije, recept ostaje primenjiv: svakoj marginalizovanoj grupi treba omogućiti da zajedničku borbu najpre prepozna kroz svoju sopstvenu.
Fašističke politike seksualnosti i rađanja uvek nastoje da objedine rod, klasu i rasu/naciju, a to se najsurovije prelama preko života žena i svih rodnih i seksualnih identiteta koji se ne uklapaju u patrijarhalne matrice. Da bi antifašizam ostao relevantan, mora pronaći način da pokaže da je sposoban da uči iz borbe žena i LGBT ljudi za vlastitu emancipaciju, tj. da pokaže da je zaista mesto praktikovanja individualnih sloboda sa ciljem kolektivne jednakosti.
Autorica: Jelena Laltović
