Prenosimo razgovor koji je novinarka Radmila Radojković 1986. godine vodila s Milom Bajalicom, novosadskom učiteljicom, učesnicom revolucionarnog međuratnog ženskog pokreta, komunistkinjom, partizankom, AFŽ-ovkom i poslijeratnom organizatoricom i rukovoditeljicom službi i organizacija za prosvjetna i socijalna pitanja. Osobito su dragocijena i zanimljiva njezina sjećanja vezana uz organizacijsku infrastrukturu međuratnog ženskog pokreta i usmjerenost članica KPJ prema radu sa ženama na selu, kao i njezino iskustvo Narodnooslobodilačke borbe. Jednako inspirativna jest i Milina oštra marksističko-feministička kritika položaja žene u samoupravnom socijalizmu poslijeratne Jugoslavije, u čijem je političkom životu aktivno sudjelovala.
***
Mila Srdanov Bajalica, u godinama pred rat, kao mlada učiteljica, bila je suradnik i bliska drugarica Mike Pavlović, Katarine Šer, Julije Marić, Milade Rajter, Vere Blagojević i drugih istaknutih aktivistkinja revolucionarnog omladinskog i ženskog pokreta. Zbog toga je želela da priča samo o njima ali, obzirom da se njena profesionalna i partijska delatnost poklapala sa rezultatima koje su napredne žene Jugoslavije ostvarivale u borbi za promenu položaja žena u društvu, ipak je to priča o učiteljici, komunistu, saradniku naprednih časopisa, organizatoru i rukovodiocu službi i organizacija za prosvetna i socijalna pitanja – Mili Bajalici.
***
Mila Bajalica
Recite nam nešto o počecima Vaše revolucionarne delatnosti.
— Rasla sam između dva rata, u generaciji koja je stvarno već imala neku orijentaciju, stvaranu u Novom Sadu — koji je na nas uticao kao kulturni centar, ali i kao žarište naprednih ideja. U kući smo svi mnogo čitali, posebno moja tri brata i ja; uticaj je vršila i sama Matica srpska, koja je imala sasvim određen odnos prema mlađima. Tako sam se veoma rano opredelila kao intelektualac, a istovremeno sam tražila put kojim bih se kao i drugi mladi ljudi borila za neki svoj bolji život. Zbog toga sam se i upisala u učiteljsku školu. Svoju životnu i profesionalnu perspektivu videla sam upravo u pozivu koji sam odabrala. Pored onih pravih »Nolitovih« izdanja, pošto sam dobro znala nemački i francuski jezik, volela sam da čitam savremenu pedagošku literaturu na ovim jezicima, posle sam uzimala socijal-demokratske časopise i brošure koje su izdavane u Austriji, pa neke francuske koji su obrađivali pitanja obrazovanja i vaspitavanja školske i predškolske dece. A kada je iz Beograda došao mladi profesor Naftali koga su kasnije ubili fašisti, on nam je nabavljao domaću i naprednu literaturu... Ne, u mojoj klasi nije bilo mnogo devojaka koje su se opredelile za napredne ideje, ali je u školi bilo dosta onih koji su se kao i ja uklopili u omladinski pokret koji je 1934. i 1935. bujao u Novom Sadu.
SLIKA MUKOTRPNOG ŽIVOTA ŽENE NA SELU, BESKRAJNI RADNI SATI KOJE ULAŽE RADEĆI OD JUTRA DALA MI JE INSPIRACIJU DA TO SVE PREGLEDNO UOBLIČIM U REFERATU I PRIDRUŽIM SE NAPREDNIM UČITELJIMA I KOMUNISTIMA KOJI SU SE OBRAĆALI REŽIMU S PRIMEDBOM — »ETO KAKO VAM ŽIVI NAROD!«
Nekako smo se svi poznavali; i oni iz Trgovačke akademije, iz gimnazije, pa oni iz klasične gimnazije »Zmaj Jova«. Mi iz učiteljske škole uključili smo se u aktivnosti Narodnog univerziteta, koji nas je usmeravao i dalje orijentisao. Predsednik je bio Ćirpan, poznata i poštovana revolucionarna ličnost; sa njegovom suprugom bila sam dobra prijateljica. Pomogli su mi da uspešno pripremim kružoke sa radnicima — neke stvari sam im objašnjavala kroz literaturu, a onda smo išli direktnije, utičući na menjanje njihove svesti. Organizovali smo izlete, stalne sastanke i predavanja, a pokrenuli smo i list »Nada reč«, u kojem sam sarađivala. Jedna grupa tekstilnih radnica odlazila je na kurseve u stan Sonje Marinković.
Vaša aktivnost u Novom Sadu bila je dobra osnova za dalju političku borbu u koju ste se uključili kao mlada učiteljica. Šta su, u najkraćim crtama, bile Vaše profesionalne i partijske obaveze?
— Prvo nameštenje dobila sam u selu Goloboku, ali sam posle dva meseca, uz pomoć Partije, koja je već imala priličan uticaj u Ministarstvu prosvete, dobila premeštaj u kosmajsko selo Parcani. Tu sam ostala četiri godine, od 1936. do 1940. Od prvog dana kada sam došla u Parcane shvatila sam da prvenstveno moram da budem dobra učiteljica, pa onda tek da pokušam da menjam svest ovih ljudi, njihov odnos prema sopstvenoj ženi, deci, prema vlasti... Kada su meštani videli da im deca menjaju ponašanje, da su me zavoleli i da me poštuju, počeli su i sami da se menjaju. A ja sam počela da okupljam žensku decu, jer sam želela da sve devojke koje su završile školu usmerim ka nekim novim praktičnim znanjima, pa sam ih, iako sam samouka, upućivala u »tajne« krojenja i šivenja, veza, kuvanja. Istovremeno, proširivala sam im vidike, posebno sam im govorila o ulozi žene u društvu. Ubrzo se videlo da su stekle neku »idejnost« — govorile su: »E, nećemo da se udamo za jerezovce!«
U okviru tog pokreta značajno mesto imala je i revolucionarna organizacija žena. Sa kojim drugaricama ste sarađivali; recite nam nešto o sadržajima i oblicima rada sa seoskim ženama, o delatnosti zadruge »Vuk Karadžić«?
— Radila sam sa ženama u Parcanima i shvatila da ta patrijarhalna, radom opterećena žena, brzo shvata svoje mogućnosti, šansu da menja vlastitu sudbinu. Naši kružoci su obuhvatili sve širi krug problema, a onda smo se povezivali sa grupama žena koje su se formirale u svim susednim selima. Onda smo žene uključivali u protestne zborove (postoji i jedna fotografija žena iz mog sela koja je sačinjena prilikom jednog protestnog zbora u Beogradu, kod današnjeg Doma inženjera i tehničara) pa smo ih uključivali u rad „Crvene pomoći“, a posebno su bile aktivne u organizovanju skupova i svečanosti povodom proslava 8. marta. Veliku pomoć nama učiteljima u radu sa ženama pružale su drugarice Milada Rajer, Valerija Pap, Radmila Dumović, Beška Bembasa, Katarina Šer i druge. Od njih smo dobijale određene zadatke, a mnoge su, kao ilegalci za kojima se trgalo, dolazile u naša sela da se sklone. Smeštali smo ih u kuće u kojima je bilo dosta ženske omladine, pa njihovo prisustvo nije bilo upadljivo… Ali, taj napredni pokret žena nije se razvijao izolovano već u okviru revolucionarnog pokreta radnika i omladine Beograda, koji je s nama bio u neposrednoj vezi preko članova i rukovodioca KPJ. Tako smo mi učitelji od 1936. i 1937. godine do početka rata dobijali direktne zadatke od Partije. U selu Mali Popović, aktivno je delovao učitelj Mića Marković, koji je imao veliki uticaj i bio autoritet za sve nas. Njegovi sinovi, Moma i Draža Marković, davali su nam direktive, pratili naš rad, iako su imali zaduženja u višim partijskim forumima. Izvršavala sam, kao i mnogi učitelji iz našeg sreza, brojne partijske zadatke, nosila letke, sarađivala u naprednim listovima, išla na zborove i izlete koje su studenti organizovali u Košutnjaku. Moja partijska veza išla je preko Mome i Draže Markovića, pa preko Katarine Šer, Mike Pavlović, Julije Marić, koje su dolazile u Parcane da se vidimo i ispričamo, ali i da održe neko predavanje i ostvare kontakte sa ženama.
Da bi se čvršće povezali, učitelji – komunisti iz Treće grupe su 1937. osnovali izdavačku Zadrugu »Vuk Karadžić«, za predsednika je izabran Milisav Mijušković, a mene su izabrali za sekretara. U Učiteljskom udruženju postojalo je nekoliko grupacija — u Prvoj grupi bili su učitelji naklonjeni režimu, u Drugoj – učitelji socijaldemokrati, a mi članovi KP i simpatizeri smo u Trećoj grupi. Glavni naši zadaci bili su da organizujemo i vodimo analfabetske tečajeve, osnivamo čitaonice, dramske, sportske i ostale sekcije, bili smo nosioci aktivnosti organizacije »Združena omladina«. Mi žene — učiteljice smo se posebno angažovale na zdravstvenom prosvećivanju, u okviru čitalačkih časova čitale smo ženama i devojkama »Ženu danas«, »Našu knjižicu«, kasnije »Narodnu čitanku«; prikupljale pomoć za Španske borce; bile vrlo aktivne u akcijama za ostvarenje prava glasa žena.
Očigledno, nisu Vas zaplašili — nastavili ste da učestvujete u akcijama, sarađivali ste u naprednim listovima, pisali referate. Recite nam nešto o referatu koji se i danas pominje kao ozbiljna studija o položaju seoske žene?
— Taj referat napisala sam za jednu našu koloniju koje smo u okviru Trećeg učiteljskog udruženja i zadruge »Vuk Karadžić«, organizovali u toku zimskih i letnjih raspusta. Bili su to vrlo popularni i korisni oblici sastajanja i razmene mišljenja. Na osnovu statističkih podataka i ličnog iskustva razradila sam problem žene na selu jer je ona u onom sitnom, prezaduženom domaćinstvu bila posebni rob. Ne samo nominalno, nego i faktički bila je mučenica, osuđena na tu nepismenost, na podnošenje tereta domaćinstva, materinstva, često žrtva surovog muža... Ta slika mukotrpnog života žene na selu, bezbrojnih radnih sati koje ulaže radeći od jutra do sutra — dala mi je inspiraciju da to sve pregledno uobličim i da se pridružim svim onim naprednim učiteljima i komunistima koji su se obraćali režimu s primedbom — eto kako vam živi narod! Referat je u celosti štampan s u našem časopisu za sociološko istraživanje »Naš život«.
U aprilu 1940. godine premešteni ste u selo General Radivojevićevo, danas Višnjevac. Morali ste da počnete u profesionalnom i u političkom radu — sve ispočetka. Da li Vas je to obeshrabrilo?
— Ne, nikako! Volela sam svoj poziv i decu, bila sam srećna radeći u školi. Tako je bilo i kada sam sa suprugom došla u ovo vojvođansko selo. Prva slika bila je zaista sumorna — blato do kolena, selo zaostalo, siromašno, porodice sa šestoro-sedmoro dece, a samo jedne cipele, pa tko prvi ustane ode obuven u školu, ostali bosi... Odmah smo se bacili na posao. U školi je sve brzo krenulo, bila su to bistra deca, prosto su zablistali. Dobro su savlađivali gradivo, a u okviru sekcija postizali su odlične rezultate kao recitatori, sportisti »glumci«... Ponašali su se kulturnije, smirenije, pažljivije prema devojčicama, pa su uticali i na odrasle, na svoje roditelje. Onda su počele da nam prilaze devojke pa smo sa njima radili u posebnim grupama, zatim smo odlazili u kuće, objašnjavajući značaj održavanja higijene, bolje ishrane, boljih odnosa muža i žene — razbijali smo patrijarhalne stege, ljudi su nam verovali. Onda smo naše sekcije povezivali sa sekcijama škola iz celog sreza, pa širili delatnost prosvetnog i kulturnog prosvećivanja preko đačke zadruge »Preporod«, onda je seoski dom pretvoren u Dom kulture – imali smo, zaista, široko polje rada…
Omladina s Milom Bajalicom ispred Doma kulture u selu Višnjevac, početkom 1940-ih godina
Nesumnjivo ogroman je doprinos žena u predratnom revolucionarnom radničkom i omladinskom pokretu, kao i njihovo masovno i herojsko učešće u oružanoj revoluciji. Kako danas ocenjujete društvenu angažovanost žena, njihov uticaj na samoupravne tokove, njihovo mesto u porodici?
— U ratu i posle rata najviše sam radila na problemima žena — najpre dok sam bila u Mačvanskom odredu, istovremeno, sam u Okružnom komitetu bila zadužena za agitaciju i propagandu, posebno za pitanje žena. Vera Blagojević i ja bile smo prve žene u Odredu, dosta smo se zalagale za ova pitanja. U danima pred rat i prvim danima NOR, očekivale smo da će se kroz zajedničku borbu morati da izmeni i položaj žene i to je tako i bilo. U jedinicama su drugarice tretirane ravnopravno, drugačije i nije moglo da bude.
AKO SE GOVORI DA JE EMANCIPACIJA JEDNOG DRUŠTVA U NIVOU EMANCIPACIJE ŽENE, ONDA MORAMO ENERGIČNIJE DA KRENEMO NAPRIJED U REALIZACIJU ONIH ZADATAKA KOJI KAM OMOGUĆAVAJU DA SE POMERIMO KORAK DALJE OD PUKOG TEORETISANJA U OVOJ OBLASTI.
Posle rata radila sam u Centralnom odboru AFŽ-a, zatim kao predsednik Saveta društva za brigu o deci Bosne i Hercegovine, bila generalni sekretar Saveta za brigu o deci Jugoslavije, a posle toga sam u Izvršnom veću radila na pitanjima porodice, položaju žena itd. Tako sam imala prilike da uočim kako su sa prvim znacima birokratizacije kod nas žene »ćuškane« ovamo — onamo. To mi se, naravno, nije svidelo jer je sve išlo i uz neke računice — ja sam se toliko borio, hoću ovoliko primanje, položaj... Učinilo mi se da smo dosta odstupili od onoga što smo postigli u NOR. Jer, pored toga što se žena naglo prosvećivala, obrazovala, što je njen položaj u društvu bio daleko stabilniji nego pre rata, na mogućnost da ona svestrano dođe do izražaja gledalo se, ipak, kao na nešto neobično i ona je ponovo gurana uz porodicu, uz decu. Tako je degradacija njenih prava, sticana u dugogodišnjoj borbi i uopšte, nazadovanje žena porastom birokratizacije društva, bivalo sve očiglednije. Bilo me je često stid naših osmih martova, sve uz ono ganutljivo: »Majčice, te, mama moja — hvala ti lepo...« pa još neki cvetak. Ta fetišizacija majke čak me je nervirala, pa ne radi se o tome! Radi se o stvarnom priznavanju ljudskih vrednosti i dostojanstva žene, njenom položaju i mestu u društvu kao radnog čoveka, aktivnog člana zajednice, koji isto tako voli da se raduje i da dobija priznanja kao što zna i da se žrtvuje izvršavajući svoje obaveze. Smatram da je tu mnogo propušteno i da smo odstupili od onoga što smo imali. Zbog toga ti naši osmi martovi, koji ću i ja sa drugima ovih dana obeležiti u svojoj mesnoj zajednici, ne smeju biti programski klišetirani — mi ističemo 8. mart, pa Klaru Cetkin — potpuno okrenuti prošlosti. Ali nas danas ne sme da nas interesuje samo Klara Cetkin, ona je izvršila svoju ulogu i istorija joj je odredila mesto u toj borbi naprednih žena sveta. Mi sada imamo svoje zadatke, svoje Klare koje treba da daju odgovore — gde smo mi danas u pogledu materinstva, gde smo u vaspitnom uticaju na mlade, gde smo u domaćinstvima, kako da unapređujemo odnose u bračnoj zajednici, u porodici, kako da više utičemo na društvene tokove? Jer, položaj dece i položaj majke — sastavni su deo našeg društvenog napretka.
Gde su glavna težišta borbe za ostvarenje veće društvene uloge žena?
— Oblast vaspitanja i obrazovanja svakako je područje početnih, ali i presudnih rezultata u osposobljavanju žena za aktivniji život i svestraniji angažman u našem socijalističkom društvu, žena potom mora da se opredeli za jednu profesiju, da se izbori za svoje mesto u okviru struke ili porodice, ali i šire — na području društvenog rada, političkog delovanja. A za to je potrebno da se najpre ostvari pravednija politika zapošljavanja, pravednija kadrovska politika — da svako bude raspoređen prema stvarnim sposobnostima. Na tome upravo treba da se više angažuju svi društveni činioci; Savez komunista, kao i Socijalistički savez i druge društveno-političke i humanitarne organizacije moraju da evoluiraju na jedan viši nivo, da transformišu sadržaje i oblike rada u borbi za humanije odnose u društvu, za adekvatnije vaspitanje novih generacija, za efikasnije prevladavanje problema, nezaposlenosti, planiranjem školstva prema potrebama privrede i društva u celini. Posebice je značajno da više utiču na primenu pravednije kadrovske politike i skidanja barijere između muškaraca i žena, jer, brojne složene društveno-ekonomske zadatke i probleme pred kojima stoiimo, ne možemo izvršiti samo sa nekakvom muškom radničkom klasom, nego sa radničkom klasom u celini. Znači, uz puno učešće žena, naročito u onim sektorima u kojima su se one već potvrdile kao bolji, odgovorniji, humaniji i savesniji organizatori i radnici.
Radmila RADOJKOVlĆ
* Razgovor je izvorno objavljen u časopisu "Četvrti jul", god. XXIV, br. 1236, 18.2.1986.
