Koča je proboj video kao odsudni trenutak. Neuspeh nije dolazio u obzir, jer bi neuspeh bio kraj svega. Zato je naredio krajnje mere: rasformirao je sve pomoćne i tehničke jedinice, i naredio da svi, uključujući i oficire, moraju krenuti na juriš zajedno.

Deveti jun na Sutjesci bio je najteži dan.
A onda je svanuo deseti.

Do odlučujućeg udara došlo je desetog u zoru. Nakon noćnog marša, proleteri su prišlli nemačkim položajima na Balinovcu. Neprijatelj ih nije otkrio. Prvi i jedini put, svi su bili u streljačkom stroju, počev od komandanta Prve proleterske Danila Lekića pa do kuvarice Milene, Dalmatinke. Na njihovom levom krilu nastupao je streljački stroj Treće krajiške.

Sutjeska je bila veliko iskustvo. Suočavanje sa granicama čoveka i života. Na Sutjesci je borac-proleter postao pravi Marksov proleter, koji je izgubio sve što se može izgubiti, suočen sa uništenjem svega što je bio, sa granicama svega starog, i sa potrebom da se stvori sasvim novi život, i sasvim novi svet, sa sasvim novom dušom.

Svet u kojem neće biti senki užasa iz prošlosti.

Socijalistička Jugoslavija izgrađena je pomoću tog iskustva. Oni koji su, igrom slučaja, preživeli, postali su nosioci njenog stvaranja. Oni tu više nisu bili oni sami, nisu predstavljali sebe, nego su predstavljali svoje mrtve drugove i njihovu potrebu za životom, i to ne "običnim" životom, nego onim ispunjenim smislom, stvaralaštvom, mirom i radošću.