Četvrtak 13.12.2018.

Nove laži omiljenog "eksperta" ekstremne desnice Romana Leljaka

Veliki "ekspert" Roman Leljak na svom twitter profilu je lažno opisao fotografiju nastalu 1943. godine kao "zločin u Kočevskom Rogu" 1945.

Dok se mi u Hrvatskoj zgražamo nad izvrtanjem historije u Jastrebarskom i korištenjem fotografija ustaških pokolja da bi se ukaljalo ime druga Tita, a drugovi iz Srbije moraju razotkrivati gomilu četničkih falsifikata i Slovenija svog igrača za natjecanje u historijskom revizionizmu ima. Poznati nam je to lažov i osuđeni kriminalac Roman Leljak, velika zvijezda među svim obožavateljima raznih domaćih izdajnika i sluga okupatora.

Drugovi sa stranice Slovenski Partizani otkrili su da je Roman Leljak na svom twitter profilu 17. kolovoza objavio fotografiju ratnih zarobljenika uz tekst: "Tako je bilo v Turjaku, 26.5.1945. Od tukaj na kraj zločina v Kočevski Rog." Par dana kasnije 21. kolovoza upozoren je od korisnika Mateja: "Slika je iz septembra 1943 (bitka pri Turjaku). Na sliki predaja posadke (četnikov in vaških stražarjev)..Prešernovi brigadi...toliko o tem!" No slika uz izmišljeni opis se još nalazi na njegovom twitter profilu.


 

 

Slovenski Partizani su sljedeće komentirali ovim riječima:
"Žestoki sljedbenik SDS-a i osoba s teškom kriminalnom poviješću opet laže i zavarava.

Na Twitteru je stavio fotografiju, gdje želi pokazati, kako su 26. svibnja 1945. odveli zatvorenike u Kočevski Rog gdje su isti streljani.

Naravno, ovo je još jedna od mnogih laži ovog bivšeg zatvorenika, jer fotografija zapravo proizlazi iz poznate bitke na Turjaku, koja je trajala od 12.9. do 19.9.1943. Otprilike 700 seoskih stražara (belogardejaca), četnika i civila se je sklonilo u utvrđeni dvorac na Turjaku, gdje ih je Prešerenova brigada okružila i zahtijevala prvo bezuvjetnu predaju, a zatim nakon jednotjedne opsade slomila otpor pa su se jedinice iz dvorca predale.

Tako da slika proizlazi iz 1943., a ne 1945. godine kako nas Leljak pokušava zavarati i lagati. "

 

I sami smo jednostavno došli do izvornog opisa fotografije koja se može naći na Wikimedia commonsu pod opisom: "Zajete pripadnike MVAC z gradu Turjak vodijo v zapore v Kočevju", tj. u prijevodu "Zatočene pripadnike MVAC-a (Milizija volunteria anticommunista) iz dvorca Turjak vode u zatvore u Kočevju". Slika je datirana na 19. rujna 1943., autor je poznati partizanski fotograf Jože Petek koji je poginuo 3. siječnja 1945. Fotografija s ovim opisom se može naći u knjizi "S puško in knjigo - Narodnoosvobodilni boj slovenskega naroda 1941–1945" redovitog profesora suvremene slovenske povijesti na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, Bože Repe. Postoji još jedna slična fotografija Jože Peteka očito napravljena na isti dan na istoj lokaciji.


Zatočene pripadnike MVAC-a iz dvorca Turjak vode u zatvore u Kočevju, 19. 9. 1943.
Izvor: Wikimedia, autor: Jože Petek

Već smo prije u tekstu o tome kako je Vrhovni sud Slovenije potvrdio je presudu belogardejcu uz 1943. a time i cijelom Kočevskom procesu pisali o tome kako su nastali belogardejci, te borbama za Turjak nakon kojeg je za istaknute vođe Bele garde organiziran prvi sudski proces protiv ratnih zločinaca u Europi.

Željeli bih vas i pobliže upoznati s borbama za Turjak  Kod ove epizode posebno je zanimljiva identična prijevara poznata nam kod ustaša i četnika. Ustaše su na kraju rata tražili od Britanaca prelazak na svezničku stranu i zajedničku antikomunističku borbu, a četnici su svo vrijeme surađivali s nacistima i fašistima, a istovremeno Saveznicima glumili gerilske borce u službi vlade u egzilu. Istu prijevaru su pokušali i belogardejci i četnici u Sloveniji nakon što su dvije godine služili kao službena talijanska "protukomunisitčka milicija" MVAC.

Stoga vam prenosimo odlomke iz knjige Stanka Petelina: SEDMA NOU BRIGADA "FRANCE PREŠERN" str. 38-45.

Osvajanje belogardističkog uporišta Turjak

Posle kapitulacije Italije gotovo čitava ljubljanska pokrajina, izuzev Ljubljane sa bližom okolinom, bila je oslo- bođena. Ljubljana je bila posednuta nemačkim jedinicama, a jedan deo okoline nalazio se pod kontrolom i vlašću belogardista.

Belogardističko rukovodstvo se već ranije pripremalo za slučaj kapitulacije Italije. Veći deo njihovih komandi bio je na vreme upozoren da se u slučaju kapitulacije njihovog italijanskog saveznika sa jedinicama povuku na sektor Turjaka, dvadesetak kilometara jugoistočno od Ljubljane, radi reorganizacije i pretvaranja dotadašnje kvislinške formacije u »slovenačku narodnu armiju«, koja bi kao sastavni deo Mihailovićeve »vojske u otadžbini« mogla više-manje mirno da sačeka dolazak Anglo-Amerikanaca, koji će se, u to su bili ubeđeni, iskrcati u Istri i na obalama Slovenačkog primorja. Belogardističko rukovodstvo je imalo nameru da na sektoru Turjaka formira, iz dotadašnjih posadnih četa, četiri brigade (»Triglav«, »Krim«, »Gorjanci« i »Nanos«) pretežno pod komandom bivših jugoslovenskih oficira, koji se za vreme italijanske okupacije nisu suviše kompromitovali sarađujući sa okupatorom.

Međutim, od 6.000 pripadnika belogardističkih formacija na sektoru Turjaka okupilo se samo oko 1.600 ljudi. Svi ostali bili su sprečeni munjevitom akcijom razoružavanja od strane partizanskih jedinica i opštom mobilizacijom ili su se posakrivali u blizini svojih domova.

U rukovodstvu belogardističkih jedinica, koje su se u toku 9—11. septembra okupljale na sektoru Turjaka, nije bilo sloge. Za prevlast su se borile dve struje: četničko nastrojeni bivši jugoslovenski oficiri i fanatici (među njima i pop Franc Malovrh). Oficiri su zastupali gledište da njihova vojska treba da posedne veću prostoriju na kojoj može da manevriše ili da se, u slučaju potrebe, povuče u Ljubljanu ka Nemcima, dok je pop Malovrh insistirao da se zatvore u srednjevekovni zamak Turjak, koji je bezbroj puta odolevao napadima Turaka, pa može stoga kao Alcazar odoleti i napadima komunista. Ubeđivanje oficira da je savremenim naoružanjem moguće savladati i najjača utvrđenja bilo je bez koristi.

Tako je jedan deo belogardista (brigada »Krim«) pod rukovodstvom popa Malovrha i nekih drugih komandira bivših posadnih četa poseo zamak i neposrednu okolinu, a druga polovina (brigada »Triglav«) položaje na drugoj strani doline Zelimeljščice (Zapotok, Kurešček, Veliki Osolnik, Osredek).
Komanda 14. divizije je 12. septembra uspostavila kontakte sa belogardističkim rukovodstvom na širem sek- toru Turjaka i zatražila od njega bezuslovnu predaju. Odgovor na ovaj zahtev bio je veoma karakterističan. Belogardističko rukovodstvo je mislilo da se može najobičnijim preimenovanjem svojih jedinica iz dojučerašnjeg italijansko-nemačkog odjednom pretvoriti u anglo-američkog saveznika, pa se komandi 14. divizije odgovorilo sledeće:
»Vašu poslanicu adresiranu na plavu i belu gardu primili smo. Međutim, ona je poslana na pogrešnu adresu budući da mi nismo ni plava ni bela garda, nego slovenačka narodnooslobodilačka vojska u sastavu Jugoslovenske armije i dejstvujemo u skladu sa uputstvima savezničkih štabova sa kojima svakodnevno održavamo kontakte.«

Još te noći (12. 9. 1943.) borci Gorenjske brigade su izbili pred zamak. Potpuna likvidacija ovog objekta i njegove posade, s obzirom na njegov položaj bar u ovom periodu borbi, nije bila moguća. Tome je najviše doprinosila izrazito nepovoljna konfigurativnost zemljišta na pravcu nastupanja naših jedinica ka ovom objektu. Zbog toga su jedinice brigade na dostignutim položajima pristupile ukopavanju. Međutim, i pored toga Turjak se posle izvesnog vremena našao potpuno u partizanskom okruženju.

Prvih dana u borbama na ovom sektoru učestvovale su i neke jedinice Tomšičeve i Gradnikove brigade. Posle njihovog odlaska, borbu za Turjak vodila je isključivo Gorenjska brigada.
U međuvremenu komanda belogardističke brigade »Triglav«, zaključujući da postoji opasnost da i njene jedinice padnu u okruženje pošto su se između njenih položaja i Ljubljane ubacile jače partizanske snage, odlučila je da se probije preko Ljubljanskog polja u Dolomite. Krajnji cilj im je bio da u blizini nemačke granice sačekaju eventualno iskrcavanje Anglo-Amerikanaca. Naređenje u tom smislu bilo je poslano i jedinici u zamku, ali ovdašnja komanda se nije složila sa planom o napušta- nju zamka.

Četrnaestog septembra došlo je do ponovnih pregovora sa neprijateljem. Sa naše strane u pregovorima su učestvovali komandant i komesar 14. divizije i komandant Gorenjske brigade. Stav naše delegacije je bio potpuna predaja. Međutim, belogardisti su pokušali da odugovlače pregovore nadajući se da će im u međuvremenu stići pomoć od Engleza i Amerikanaca ili od Nemaca. Stoga su predlagali da partizani i oni potpišu pakt o međusobnom nenapadanju i da svaka strana zadrži svoje pozicije. Naša strana na takav stav nije mogla da pristane i borbe su se ponovo obnovile.

U međuvremenu, komanda brigade »Triglav« je konačno odlučila da se iste noći krene u Dolomite. Ponovo su o tome obavestili i one u zamku, ali je stigao negativan odgovor.

Tako je na put krenula samo brigada »Triglav« sa 700 — 800 pripadnika, dok je brigada »Krim« ostala u zamku. Pokret brigade »Triglav« je bio vrlo, slabo organizovan, tako da su o času polaska zaboravili da obaveste i dva bataljona, koji su se nalazili na položajima na sektorima Veliki Osolnik i Osredek. Tu je ostalo oko 370 belogardista koje je sledećeg dana likvidirala Tomšičeva brigada. Druga polovina brigade napadnuta je kod Želimlja također od delova Tomšičeve brigade i potpuno razbijena. Manji delovi belogardista uspeli su da se probiju u Ljubljansko polje, ali iznenada su bili napadnuti od strane partizanskih oklopnih automobila koji su im naneli nove gubitke.

Tako je bila razbijena belogardistička brigada »Triglav«. Brigada »Krim« u zamku i dalje je pružala žestok otpor. Naše jedinice ulagale su najveće napore da zauzmu zamak. U tom cilju 15. septembra upotrebile su i jedan tenk koji zamalo nije bio uništen. Napade Gorenjske brigade podržavala je i artiljerija. Na vatrenim položajima istočno od zamka nalazilo se šest topova. Mada su na zamak izbacili mnoštvo granata (jednom prilikom u vremenuod dva sata palo je na zamak 395 granata), njihovim eksplozijama nije bila prouzrokovana neka veća šteta. Za vreme artiljerijske vatre neprijatelj se sklanjao u podrume, a nakon njenog prestanka ponovo posedao položaje. Međutim, za belogardiste je artiljerijska vatra imala efekat više u moralnom pogledu. Danonoćno bombardovanje iznurivalo je branioce i njihov borbeni moral je vidno opadao. Situacija u zamku bila je sve teža. Branioci su teško podnosili nedostatak vode za piće. Svaki pojedinac smeo je da potroši samo dva decilitra vode dnevno, što je s obzirom na vruće septembarske dane i žestoke borbe bilo veoma malo. Sve više je bilo onih koji su tražili da se zamak napusti. Pod njihovim pritiskom komanda brigade »Krim« je 15. septembra noću uputila u pravcu Zelimeljščice dve patrole sa zadatkom da izvide pravce ka Notranjskom i Ljubljani. Nakon povratka patrole su saopštile da nigde nisu naišle na partizane. Ipak se na kraju rukovodstvo odlučilo da izlaz iz zamka odgodi još za dva dana. Partizanska artiljerija je u međuvremenu bila ojačana jednom teškom haubicom kal. 155 mm. Zbog toga se pred branioce ponovo postavilo pitanje proboja. Odlučeno je da proboj izvrše u toku noći. Iznenadna pojava jednog aviona, za kojeg su bili ubeđeni da im nagoveštava skorašnji spas, dovela je do promene odluke da se proboj odloži još za jedan dan.

Međutim, idućeg dana bilo je već kasno. Našim jedinicama na položajima je već stiglo na stotine granata i mina, mnogo ručnih bombi i dosta municije. Artiljerijska priprema napada počela je 19. septembra u 6.00 časova. U njoj su učestvovali svi topovi kal. 75 mm, jedna haubica kal. 100 mm i haubica kal. 155 mm, svi minobacači, kao i celokupno pešadijsko naoružanje.

Efekat dejstva haubica uskoro je dao dobre rezultate. Dejstvo po objektu nastavljeno je i u toku naredna četiri časa. Pod zaštitom artiljerijske vatre i u sadejstvu sa jednim tenkom borci 2. bataljona otpočeli su sa približavanjem zidinama zamka sa istočne strane. Istovremeno dvadesetak odabranih boraca iz istog bataljona nastupalo je ka zamku sa suprotne strane sa zadatkom da onemogući neprijatelju eventualan proboj u dolinu Zelimeljščice. Zadatak ove grupe bio je tako reći samoubilački (položaj je morala posesti skoro na okomitim padinama ispod zamka i suprotstaviti se do trideset puta nadmoćnijem neprijatelju), ali je ona na kraju odigrala odlučujuću ulogu. Prvi i 3. bataljon poseli su položaje desno i levo od 2. bataljona i jednim delom učestvovali u konačnom jurišu.

Čim su huabice, topovi i minobacači prestali sa vatrom, 2. bataljon je krenuo u odlučujući juriš. Borba je bila oštra i vođena je na bliskom odstojanju — često i borbom prsa u prsa uz čestu upotrebu ručnih bombi i eksploziva. Branilac je pružao žilav otpor. Morao se osvajati korak po korak terena, prostorija po prostorija u zamku. Postepeno je otpor jenjavao. Borba za Turjak bila je već odlučena. Međutim, belogardisti su još uvek imali izvesnu šansu da se organizovano izvuku iz zamka, smrve našu za- sedu ispod njega i probijaju se u dolinu Zelimeljščice i dalje prema Ljubljani ili u Notranjsko. Ali u to vreme više nije bilo dovoljno odlučne komande koja bi mogla da organizuje ovakav proboj. To je, međutim, ipak pokušala jedna grupa na čelu sa komandirom posadne čete, ali čim je naišla na otpor zasede vratila se u zamak. Njen komandir uspeo je da pobegne.

To je bio prvi i poslednji pokušaj proboja. U pola tri po podne belogardisti su se, videći da nemaju nikakav drugi izlaz, predali.

U ruke boraca Gorenjske brigade palo je 695 zarobljenika. Nije poznato koliko belogardista je poginulo, a koliko je bilo ranjeno u toku sedmodnevnih borbiIsto tako nema podataka o našim gubicima, ali ceni se da oni iznose oko četrdesetak poginulih i ranjenih. Među zarobljenicima bilo je 26 popova i bogoslovaca, koji su u zamku nepre- kidno služili mise i na sve moguće načine podsticali branioce u ime Hrista na što žešći i dugotrajniji otpor.

Što se tiče dalje sudbine zarobljenika, organizatori i oni koji su ranije počinili zločine stavljeni su pred narodni sud. Manji deo ih je stupio u partizanske jedinice, a najviše u radne bataljone. Međutim, već prilikom prve nemačke ofanzive skoro svi su pobegli i ponovo se uključili u kvislinške vojne formacije.