Utorak 21.9.2021.

Izlaskom radnika na ulice Barcelone započeo Španjolski građanski rat

Devetnaestog jula 1936. godine počeo je španski građanski rat i revolucija. Prvi veliki sukob između fašizma i antifašizma.

Državni udar udar je izveden 17. jula. Prvi korak je napravljen kada se Franko dočepao Maroka i objavio "Radikalni manifest". Manifest je primio jedan lojalni radio-operater i prosledio ga Ministarstvu mornarice. Vest o državnom udaru čuvana je do 7 sati 18. jula. Vlada je uveravala zemlju da je sve pod kontrolom, ali kako se kasnije pokazalo to je bio početak građanskog rata.

U Španiju! To je bio poklič svakog čoveka koji voli slobodu, u Španiju! Tamo su se realizovale težnje svih progresivnih ljudi, tamo se vodila, pokazaće se, odlučujuća bitka protiv reakcije i fašizma. U Španiju! to je bio poklič proleterskog internacionalizma, u te dve reči sakupljene su težnje čitave radničke klase, svi su želeli otići tamo i učestvovati u izgradnji novog sveta, sveta bez gospodara i boga, bez kapitalizma i izrabljivanja.

Devetnaestog jula 1936. na ulice Barselone izašli su radnici i odbranili republiku od fašista i započeli jedinstven proces socijalne revolucije.

Za te radnike to nije bio samo rat za odbranu od fašista, već početak revolucije. Komitet antifašističkih milicija osnovan je 20 jula u Barseloni. Radničke milicije su bile uspostavljene nezavisno od pokušaja države da smiri situaciju i nagodi se sa Frankom. Vlada se našla u delikatnoj situaciji kada je 19. jula počeo organizovani otpor civilnog stanovništva. Dok se odigravao državni udar, vlada nije našla načina da upotrebi svoj autoritet. Veći deo vojske se pobunio protiv nje. Tamo gde su pobunjenici pobeđivali, vojska je bila raspuštana i radnici su preuzimali oružje. Sindikati i levičarske organizacije su se odmah potrudili da organizuju te radnike. Oformljene su milicije i one su postale jedinice revolucionarne vojske. Deset dana nakon državnog udara, u Kataloniji je bilo 18.000 radnika organizovanih u milicije. Ukupno je bilo 150.000 dobrovoljaca, spremnih da se bore gde god da su bili potrebni. To nije bila uobičajena vojska. Nije bilo uniformi (marame oko vrata su obično označavale kojoj organizaciji član milicije pripada).

To je bila situacija 1936. Iako je vlada Narodnog fronta još uvek postojala, nije imala vlast. To je bilo zbog nedostatka represivnih organa države. Vlast je bila podeljena na bezbroj fragmenata i rasuta u hiljade gradova i sela, među revolucionarnim komitetima koji su preuzeli kontrolu nad zemljom i fabrikama, sredstvima za transport i komunikaciju, policijom i vojskom. Vojska, ekonomija i politička borba, razvijale su se nezavisno od vlade i, ustvarim uprkos njoj. U Španiji se paralelno sa građanskim ratom, odvijala i svojevrsna socijalna revolucija koja je dostigla dotad (i dosad) neviđene razmere i srazmerno tome uspehe na polju socijalne i zdravstvene zaštite, smanjenju socijalnih razlika, gladnih i nepismenih, koji su za ono, pa i za ovo vreme bili veliki. Preduzeća, napuštena od vlasnika, preuzimana su, a u ruralnim oblastima seljaci su okupirali zemlju.

Po prvi put su radnici u Španiji uživali dobrobit zdravstvene zaštite organizovane od strane CNT-ove (Nacionalna konfederacija rada) Federacije zdravstvenih radnika. Federaciju je činilo 40.000 zdravstvenih radnika - sestara, doktora i administrativnih radnika. Još jednom je postignut veliki uspeh u Kataloniji gde je za svih 2.500.000 stanovnika obezbeđena adekvatna zdravstvena zaštita. Uspostavljen je i program preventivne medicine zasnovan na lokalnim zdravstvenim centrima.

Promenila se i uloga žena. One su ostvarile mnoge pobede. U odnosu na njihovu ulogu u građanskom ratu, posmatrači su istakli da su one odigrale punu ulogu u antifašističkom otporu. Bile su prisutne svuda - u komitetima, milicijama, na frontu. U prvim bitkama rata, žene su se borile pored muškaraca jer se to podrazumevalo samo po sebi. Nije bilo slučajeva da žene popunjavaju mesta muškaraca koji su na frontu (a to je uobičajeni slučaj u ratnim uslovima. Kada se rat završi i žene nisu više potrebne kao radna snaga, one se vraćaju domovima). U milicijama su se borile kao jednake. Učestvovale su u organizovanju kolektiva i borile se protiv seksističkih stavova prošlosti kojima nema mesta u bilo kojoj pravoj revoluciji. Za vreme građanskog rata abortus je bio legalizovan u republikanskoj zoni. Centri su bili otvoreni za sve žene, uključujući i neudate majke i prostitutke.

Jedinu organizovanu pomoć republikanska Ppanija je dobila od Internacionalnih brigada, dobrovoljaca antifašista iz svih delova sveta. Ukupno ih je bilo između 35 000-40 000, ali nikada ih odjednom nije bilo više od 15 000 zbog međunarodne blokade i sporazuma o nemešanju. Naši dobrovoljci su bili raspoređeni po četama u "Balakanskoj", "Ivan Cankar", "Matija Gubec", u bataljonima: "Dimitrov" , "Đuro Đaković", "Masarik" i u 129. internacionalnoj brigadi. Činili su jezgro u artiljerijskim baterijama "Karl Libkneht", "Gotvald", "Kolarov" ,"Stjepan Radić", "Roza Luksemburg" i u Jugoslovenskoj protivtenkovskoj bateriji, a od 1600 dobrovoljaca iz Jugoslavije u zemlju se vratilo svega 250, jer su ili poginuli ili ostavili svoje živote u logorima u Francuskoj koji su bili podignuti da bi se interbrigadisti zadržali kako bi im se onemogućio povratak. Tamo je većina dočekala nemačku okupaciju Francuske i poginula u borbama. Oni koji su se vratili mnogo su pomogli u antifašističkoj borbi naroda Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata. Četiri partizanska generala Peko Dapčević, Petar Drapšin, Kosta Nađ i Koča Popović koji su vodili završne operacije u oslobađanju zemlje od fašista bili su učesnici španskog građanskog rata.

Umesto da pozdrave i pomognu antifašističku borbu naroda Španije, velike evropske "demokratije"(Francuska, Engleska) plašeći se više socijalne revolucije nego fašizma potpisale su sraman sporazum o nemešanju. Mislile su da će to zaštititi njihove države od ekspanzije fašizma. Sa druge strane Franko je izdašno potpomognut od Hitlera i Musolinija, dok je republikanska Španija jedinu pomoć i to na kašičicu dobivala od Meksika i SSSR-a. Drugačiji stav "evropskih demokrata" mogao je biti prekretnica za celu Evropu, umesto da Španija bude još jedna žrtva fašizma, a građanski rat predigra za krvavi svetski rat, fašizam je mogao biti pobeđen na vreme

Autor: Zoran Petakov